Nedavno održani vanredni samit Evropske Unije u Briselu razmatrao je temu: Šta učiniti sa ekonomskom krizom? i Kako se vratiti ekonomskom rastu? U celoj Evropi vidljivo je pomeranje trenda od puke štednje ka stimulisanoj potrošnji i rastu. Političke elite stoje pred naizgled nerešivim rebusom. Poznato je da treba stimulisati ekonomiju i zapošljavanje, a sa druge strane ne povećavati državni deficit. Dilema je samo naizgled nerešiva. Postoji jedno a možda i jedino rešenje kako za stimulaciju ekonomskog rasta tako i za balansiranje državnog budžeta – Energetska Efikasnost. Njen jedini nedostatak je taj da nema presecanja vrpci i glamuroznog otvaranja.
Prednost manjih građevinskih projekata nad mamutskim projektima
U Briselu se diskutuje o novoj evropskoj smernici za oporavak privrednog razvoja. Parlamentarci evropskih zemalja generalno podržavaju ove smernice, ali u konkretnim koracima se nije daleko odmaklo. Iako se ukazuje na to da energetska efikasnost funkcioniše i donosi puno razvojnih mogućnosti. To se najbolje može videti u oblasti energetski efikasnog saniranja zgrada. Makroekonomski potencijal takvih rekonstrukcija je danas veoma dobro poznat. Poznato je da rekonstrukcija objekata donosi ravnomernu zaposlenost i da građevinarstvo (manji projekti) ima jedan od najvećih multiplikacionih efekata na celu ekonomiju, kao i to da je uglavnom realizuju male i srednje firme. Prednosti u odnosu na velike centralizovane projekte, koji su u Srbiji jedini zastupljeni, su jasne. Mudro i jasno definisana državna subvencija sa učešćem vlasnika objekata značajno smanjuje rizik od korupcije. Iz ugla firmi, koje u Srbiji grade velike građevinske projekte (Kasarna Stepa Stepanović, Ivo Lola Ribar...) ovo nije atraktivna oblast, ali iz ugla poreskog obveznika ovo je veoma značajna oblast koja bi trebalo da zanima i naše političare.
Može li bilo koja vlada uopšte sebi dozvoliti da ignoriše ovakvu razvojnu mogućnost?
Dodatni benefit ulaganja u energetsku efikasnost zgrada je činjenica da se investicija odmah i direktno počinje isplaćivati. Na uštedu u potrošnji energije gubi jedino distributer energije, što nas u slučaju gasa i nafte uopšte ne treba brinuti. Kod zgrada koje su u javnom vlasništvu, država mora investirati, ali uložena sredstva se brzo vraćaju i gledano na duže staze značajne su uštede u eksploataciji zgrada.
Još zanimljivija je isplativost subvencija gledano sa makroekonomskog stanovišta. Nemačka Razvojna Banka- KfW je dokazala da svaki evro koji vlada uloži u program subvencija energetske efikasnosti, mobiliše 15 evra privatnog kapitala. Prihodi po osnovu poreza u ovoj oblati kao i uštede za pomoć nezaposlenima koji bi posao bez ovog programa izgubili, je 4-5 evra. Može li bilo koja vlada uopšte sebi dozvoliti da ignoriše ovakvu razvojnu mogućnost?
Primer dobre prakse
Primer dobre prakse koji funkcioniše godinama unazad je model koji implementira Nemačka Razvojna Banka KfW, ali i program Češke republike- Zelena štednja, jedinstven na teritoriji bivših istočnih zemalja.
Program „Zelena štednja“ je pomogao ekonomiji Češke republike da neutrališe prvi udar ekonomske krize u građevinarstvu 2009 – 2010 godine. Bitno je naglasiti da je celi program finansiran zdravim sredstvima iz trgovine CO2 obveznicama na svetskom tržištu, a ne kreditnim zaduživanjem koje je kod nas dominatno i „jedino moguće“ po rečima naših stručnjaka. Konkretna transakcija na tržištu obveznica je u ovom slučaju ostvarena između Češke i Japana. Tako da je ukupna subvencija u okviru programa iznosila nešto više od 1 milijarde evra. Poređenja radi , Češka republika ima oko 10 miliona stanovnika i prisutna je na svetskom tržištu emisijama CO2, Srbija ima oko 8 miliona stanovnika i nema strateški interes da se pojavi na tržištu emisija CO2 u skorije vreme.
Energetska efikasnost može biti odgovor na mnoga pitanja, naročito u doba ekonomske krize, kada svaki dinar treba dva puta okrenuti. Lopta naravno ostaje na terenu politike, počelo je drugo poluvreme ekonomske krize.
Autor : Goran Todorović, dipl.inž.arh.
